Sjećaš se da sam ti govorio da mi je stari ostavio onaj stari kamion i da ga nikad nisam htio prodati, i evo, sad je tri ujutro, ležim na krevetu u kabini, vani pada kiša na šoferšajbnu, a ja još ne mogu zaspati pa da te zovem. Nego da ti ispričam što mi se dogodilo ovaj tjedan, jer znam da ćeš se smijati, a i nekako mi je lakše kad to izgovorim naglas.
Bio je četvrtak, mislim, ili petak, više ne znam ni dane ni sate kad sam na cesti, vozio sam turu prema Rijeci, onaj teret od kartona što se vozi noću da ne smeta po gradu. Kiša je padala cijeli dan, ono dosadno, sitno, što ti se uvlači u rukave i u misli. Na granici sam čekao dva sata, pa me još policajac pitao je li ovo moja prava adresa, kao da ja znam gdje mi je adresa kad sam pola života u kabini. Došao sam na istovar, a tamo čovjek koji prima robu, neki mlađi dečko s onim slušalicama oko vrata, kaže mi da je skladište puno i da čekam do jutra. I tako ja, umjesto da se vozim kući, sjedim u kabini, grijem onu kavu iz termosice, jedem sendvič koji mi je žena spakirala još jučer, s onim sirom što se malo osušio na rubovima, i gledam u mobitel.
I tu negdje, dok sam listao one glupe videe, naletim na oglas, ono što ti iskače bez pitanja, i sjetim se da mi je kolega Marko pričao kako je nešto sitno dobio, da se nešto igrao dok je čekao. Nisam ja neki kockar, znaš me, više volim sjesti s ekipom na pivo nego u nešto ulagati, ali bilo mi je dosadno, a i ono, kiša, sam, dva sata do jutra. Otvorim ja to, čisto da vidim o čemu se radi, i ono, sve mi je bilo nekako čudno, sve te ikone, sve te igre, pa reko' ajde, uplatit ću dvadeset eura, koliko bih potrošio na dva piva, i to je to, ako izgubim, izgubio sam, nije to ništa.
I tako, dok sam čekao, igrao sam ono što mi je bilo najjednostavnije, nešto s kotačima, nešto što se vrti, i prvo sam izgubio tih dvadeset, pa još deset, i sjećam se da sam pomislio, evo, glupane, pa ti si stari, što se igraš kao klinac, i htio sam zatvoriti. Ali onda, ono, ne znam zašto, nisam. Ostavio sam mobitel na onoj polici ispod volana, popio gutljaj kave, i kad sam ga opet uzeo, vidio sam da se nešto promijenilo, ono, nije bilo veliko, ali bilo je više nego što sam uložio. I onda ono što ti nitko ne kaže, kad dobiješ malo, ti ne staneš, ti hoćeš još, i ja sam htio još, i tu sam se malo zaje*, i izgubio pola toga. Sjeo sam, gledao kroz prozor kako kiša ide po staklu, i rekao si, dobro, sad ću stati, ovo je bila budalaština.
I tu je onaj dio koji ne znam kako da ti objasnim, jer zvuči kao da izmišljam. U tom trenutku, kad sam htio zatvoriti, nazove me žena. Ona nikad ne zove u to doba, ona spava, ali eto, probudila se, kaže, mačak je srušio onu teglu s brašnom u kuhinji, sve je bijelo, i ona mi to priča onako iznervirana, a ja joj kažem, slušaj, ja sam tu, čekam istovar, sve je u redu. I dok smo pričali, ja sam onako bezveze gledao u mobitel, i vidio da je ono što je ostalo od mog uloga počelo rasti, polako, ono, bez ikakve logike. Nisam ništa dirao, samo sam slušao ženu kako psuje mačka, i smijao se, i kad smo završili razgovor, pogledam, a ono, stvarno, nije to neka bogatstva, ali bilo je dovoljno da pokrijem gorivo za cijeli tjedan i još da ostane. I znaš što sam napravio? Podigao sam to, ono, odmah, bez razmišljanja, i zatvorio. Nisam htio riskirati da se opet zavrti.
Ali ono što me stvarno nasmijalo je da sam cijeli dan poslije razmišljao o tome kako je sve to skupa bilo smiješno. Ja, čovjek koji vozi kamion dvadeset godina, koji zna svaki dio motora napamet, sjedim u kabini i gledam u neke kotače na ekranu, a vani kiša, a unutra miris kave i tog starog sica koji se nikad ne osuši do kraja. I nekako mi je bilo drago, ne zbog novca, nego zato što sam tog jutra, kad sam otišao po teret, sreo onog dečka iz skladišta i on mi je rekao da je njegov stari isto vozio, i da je nedavno počeo nešto igrati na vavada kasyno, ono, iz dosade, i da mu je to postala neka večernja rutina. I mi smo stajali tamo, on s onim slušalicama, ja s termošom, i smijali se kao da se znamo sto godina. A ja sam mu rekao da sam i ja tu nešto čačkao, i on me pogledao onako, kao, pa ti si moj čovjek.
I evo, sad kad ti ovo pričam, shvaćam da nije poanta u tome što sam dobio, nego u tome da sam tog dana, umjesto da buljim u krov kabine i psujem kišu, imao nešto što me na trenutak izvuklo iz te rutine. Nije to neka mudrost, znam, ali meni je bilo dovoljno. I ono, kad sam došao kući, žena me pitala gdje sam bio toliko, a ja sam joj rekao da sam čekao istovar, i to je bilo sve, nisam joj pričao o tome, ne znam zašto, možda zato što mi je bilo malo neugodno, a možda zato što mi je bilo draže da to ostane moje, ono, moj mali trenutak u kabini. I sad, evo, kad razmislim, znam da se to neće ponoviti, i ne treba, ali bilo je fino. Ako ništa, imam sad jednu priču više za one noći kad se ekipa okupi pa se priča ko je što doživio. I ono, ako te zanima, pogledaj si malo, ali nemoj se zavući kao ja ono prvo pol sata, jer to je ono što te pojede. Ja sam se izvukao, i to je dovoljno.
I eto, sad je već skoro četiri, kiša je prestala, moram se naspavati prije nego što me opet probude za istovar. Čujemo se sutra, kad dođem kući, javi mi se.